RAHAT MISAO

Gotovo da lelujah zajedno sa ovim pahuljama što k'o kamikaze sunovratno slijetaše u moj vid očinji, otežavajući mi treptaj svaki.

Hm…još da se mogu pohvaliti i sebi prisvojiti njihovu bjelinu i bezazlenost- đe bi mi kraj  bio!

Ali bjelina teško da može biti meni svojstvena,  insanu što grijesima je sklon svako malo.

 

A oko mene prolaziše  ljudske siluete užurbano grabeć nekud.

Lica raznijeh izraza.

Tmurna.Tužna.Začuđena.Zajapurena.Nasmijana.Ozbiljna.Sjetna.

Grabile su nekud  te noge, lomeć razdaljinu pod sobom,  tražeć zadovoljstvo…u nečemu.

I svi smo naumili nešto danas.

Jedno tijelo- hiljadu želja.

Što više želja – više nezadovoljstva i straha.

 

I u svoj toj trci, grabežu i nastojanju odjeknu misao u praznim holovima moje tintare, da:

 

Koliko god da mi željeli i grabili kaldrmom blatnjavom, ne možemo dostići  ni više, a ni manje, od onoga što propisano nam je u današnjem danu…bili mi  siromasi, bogatuni il’ nešta treće.

 

Skontah i urahatih se…

 

2 komentara

Komentariši